Шаблон:Мапа регија Италије

Регије (итал. regioni) јесу првостепена административна подјела Италијанске Републике, чинећи другостепени НТСЈ административни ниво.^[1] Постоји 20 регија, од којих пет имају уставно ширу аутономју додјељену посебним статустима.

Свака регија, изузев Долина Аосте, подијељена је на покрајине. Регије су аутономни субјекти са овлашћењима дефинисаним у уставу.

Историја

Као административни окрузи средишње државе током постојања Краљевине Италије, регијама је додјељена мјера политичке аутономије Уставом Италијанске Републике 1948. године. Првобитни нацрт списка обухватао је и регију Саленто (која је на крају укључена у Апулију). Фрулија и Јулијанска крајина су били засебне регије, а Базиликата је првобитно названа Луканија. Абруцо и Молизе су идентификовани као засебне регије у првобитном нацрту. Касније су спојени у регију Абруцо и Молизе у коначном уставу из 1948. године. Поново су раздвојени 1963. године.

Спровођење регионалне аутономије одложено је до првих регионалних избора 1970. године. Владајућа Хришћанска демократија није жељела да опозициона Италијанска комунистичка партија преузме власт у регијама, у којима је историјски била укоријењена (тзв. црвени појас Емилија-Ромања, Тоскана, Умбрија и Марка).

Регије су стекле значајан степен аутономије након уставне реформе 2001. године (које је усвојила влада лијевог центра и које су потврђене референдумом), којом им је додјељен остатак политичке надлежности. Још једну федералистичку уставну реформу предложила је Сјеверна лига, а 2005. године влада десног центра на челу са Силвијом Берлусконијем предложила је нову уставну реформу којом би се овлашћења регија знатно повећала.

У јуну 2006. године, приједлози који су нарочито били повезани са Сјеверном лигом, а које су поједини видјели као пут ка федералној држави, одбијени су на референдуму у односу 61,7%—38,3%.^[2] Резултати су се знатно разликовали у различитим регијама, па је тако у Венету било 55,3% у корист референдума док је у Калабрији било 82% против приједлога.^[2]

Контрола регија

Број регија које је контролисала свака коалиција од 1995. године:

Регије

Застава	Регија	Статус	Становништво[3] (јануар 2016)		Површина		Густина стан.	ИХР[4]	Гл. град	Предсједник		Бр. комуна[5]	Покр. или метроп. градови
			Број	%	км2	%
	Абруцо	Обичан	1,326,513	2.19%	10,832	3.59%	122	0.890	Л’Аквила		Luciano D'Alfonso Демократска партија	305	4
	Долина Аосте	Аутономан	127,329	0.21%	3,261	1.08%	39	0.878	Аоста		Nicoletta Spelgatti Сјеверна лига[6]	74	1
	Апулија	Обичан	4,077,166	6.72%	19,541	6.47%	209	0.852	Бари		Michele Emiliano Демократска партија	25	6
	Базиликата	Обичан	573,694	0.95%	10,073	3.33%	57	0.857	Потенца		Marcello Pittella Демократска партија	131	2
	Калабрија	Обичан	1,970,521	3.25%	15,222	5.04%	129	0.850	Катанцаро		Mario Oliverio Демократска партија	405	5
	Кампанија	Обичан	5,850,850	9.64%	13,671	4.53%	428	0.847	Напуљ		Vincenzo De Luca Демократска партија	550	5
	Емилија-Ромања	Обичан	4,448,146	7.33%	22,453	7.43%	198	0.915	Болоња		Stefano Bonaccini Демократска партија	333	9
	Фурланија-Јулијска крајина	Аутономан	1,221,218	2.01%	7,862	2.60%	155	0.898	Трст		Massimiliano Fedriga Сјеверна лига	216	4
	Лацио	Обичан	5,888,472	9.70%	17,232	5.70%	342	0.909	Рим		Nicola Zingaretti Демократска партија	378	5
	Лигурија	Обичан	1,571,053	2.59%	5,416	1.79%	290	0.896	Ђенова		Giovanni Toti Напред Италијо	235	4
	Ломбардија	Обичан	10,008,349	16.50%	23,864	7.90%	419	0.907	Милано		Attilio Fontana Сјеверна лига	1,523	12
	Марке	Обичан	1,543,752	2.54%	9,401	3.11%	164	0.896	Анкона		Luca Ceriscioli Демократска партија	229	5
	Молизе	Обичан	312,027	0.51%	4,461	1.48%	70	0.867	Кампобасо		Donato Toma Напред Италијо	136	2
	Пијемонт	Обичан	4,404,246	7.26%	25,387	8.40%	173	0.892	Торино		Sergio Chiamparino Демократска партија	1,202	8
	Сардинија	Аутономан	1,658,138	2.73%	24,100	7.98%	69	0.863	Каљари		Francesco Pigliaru Демократска партија	377	5
	Сицилија	Аутономан	5,074,261	8.36%	25,832	8.55%	196	0.845	Палермо		Nello Musumeci Постаће најљепша	390	9
	Трентино-Јужни Тирол	Аутономан	1,059,114	1.75%	13,606	4.50%	78	0.919	Тренто		Arno Kompatscher Јужнотиролска народна странка	293	2
	Тоскана	Обичан	3,744,398	6.17%	22,987	7.61%	163	0.903	Фиренца		Enrico Rossi Члан 1. — Демократски и напредни покрет	276	10
	Умбрија	Обичан	891,181	1.47%	8,464	2.80%	105	0.889	Перуђа		Catiuscia Marini Демократска партија	92	2
	Венето	Обичан	4,915,123	8.10%	18,407	6.09%	267	0.896	Венеција		Luca Zaia Сјеверна лига	575	7
	Италија	—	60,665,551	100.00%	302,073	100.00%	201	0.887	Рим		Серђо Матарела Независни	7,978	107

Макрорегије

Макрорегије су првостепени НТСЈ административни ниво Европске уније.

Мапа	Макрорегија	Регије	Главни град	Становништво (јануар 2016)		Површина (км2)		Густина стан.
				Number	%	km²	%
	Сјеверозападна	Долина Аосте Лигурија Ломбардија Пијемонт	Милано	16,110,977	26.56%	57,928	19.18%	278
	Сјевероисточна	Емилија-Ромања Фурланија-Јулијска крајина Трентино-Јужни Тирол Венето	Болоња	11,643,601	19.19%	62,328	20.63%	187
	Средишња	Лацио Марке Тоскана Умбрија	Рим	12,067,803	19.89%	58,084	19.23%	208
	Јужна	Абруцо Апулија Базиликата Калабрија Кампања Молизе	Напуљ	14,110,771	23.26%	73,800	24.43%	191
	Острвска	Сардинија Сицилија	Палермо	6,732,399	11.10%	49,932	16.53%	135

Статус

Свака регија има статут који служи као регионални устав, одређујући облик власти и темељне принципе организације и функционисања регије, које су прописане Уставом Италије (члан 123). Иако се све регије, осим Тоскане, дефинишу на различите начине као „аутономне регије” у првом члану својих статута,^[7] петнаест регија има обичне статуте, а пет има посебне статуте, који има дају проширену аутономију.

Регије са обичним статутом

Ове регије, чије статуте су одобрили регионални савјети, основани су 1970. године, иако италијански устав датира из 1948. године. Од уставне реформе 2001. године, оне стичу и остала законодавна овлашћења. Регије имају законодавну власт за све послове за које није изричито наведено да улазе у законодавни дјелокруг Државе (члан 117).^[8] Ипак, њихова финансијска аутономија је веома скромна: регија задржавају само 20% свих наплаћених пореза, које углавном користе за финансирања здравственог система у регији.^[9]

Аутономне регије са посебним статутом

Члан 116. Устава Италије одобрава одређене самоуправу у пет регија (Сардинија, Сицилија, Трентино-Јужни Тирол, Долина Аосте и Фурланија-Јулијска крајина), дозвољавајући им законодавна, административна и финансијска овлашћења у различитој мјери, зависно од њиховог посебног статута. Ове регије су постале аутономне како би узеле у обзир културне разлике и заштитиле језичке мањине. Штавише, влада је жељела да спријечи њихов сецесионизам од Италије послије Другог свјетског рата.^[10]

Трентино-Јужни Тирол представља посебан случај. Ова регије је скоро без овлашћења, а надлежности које додјељује регионални статут у највећој мјери користе двије аутономне покрајине регије, Трентино и Јужни Тирол. У овом случају, регионалне институције играју само координациону улогу.^{[тражи се извор]}. 2018.}}

Види још

• Покрајине Италије

Референце

Регије Италије на Викимедијиној остави.