Миленко Топић Личне информације Датум рођења (1969-03-06)6. март 1969. (50 год.) Место рођења Панчево, СФРЈ Држављанство  Србија Висина 2,04 m Позиција крилни центар Про каријера 1988—2008 (играчка) 2015— (тренерска) Сениорски клубови Године: Клубови: 1988—1991 1991—1994 1995—1997 1997—1999 1999—2001 2001—2002 2002—2003 2003—2004 2004—2007 2007—2008 Слога Банатско Ново Село Профиколор БФЦ Беочин Црвена звезда Будућност Монтепаски Сијена Хемофарм Олимпија Милано Хемофарм Ретимно Тренерска каријера Године: Клубови: 2015—2016 2017— 2018 Сегедин (помоћник) Црвена звезда (помоћник) Црвена звезда

Успеси и медаље Кошарка Олимпијске игре 1996. Атланта Југославија Светско првенство 1998. Грчка Југославија Европско првенство 1997. Шпанија Југославија 1999. Француска Југославија

Миленко Топић (Панчево, 6. март 1969) је бивши југословенски и српски кошаркаш, a садашњи кошаркашки тренер. Тренутно је помоћни тренер Црвене звезде.

Играо је на позицији крилног центра. Најпознатији је по наступима за БФЦ Беочин и Црвену звезду, као и за репрезентацију Југославије.

Каријера

Каријеру је почео у Слоги из Банатског Новог Села, а наставио у Профиколору где је радио са тренером Тодором Лазићем. Ипак највећу пажњу је скренуо на себе играма у екипи БФЦ Беочин. Са Кузмановићем, Топаловићем, Смиљанићем, Кусмуком и др. стигли су до финала доигравања у сезони 1995/96. Тада су изгубили у финалу од Партизана иако су прве две утакмице победили. Одличне игре су га препоручиле већ те године и селектору репрезентације Југославије Обрадовићу.

Црвена звезда

У Црвену звезду је стигао у лето 1997. године из беочинског БФЦ-а заједно са Владимиром Кузмановићем и Жељком Топаловићем. Топић је већ у првој сезони био лидер тима по укупном броју поена – 697 поена на 51 утакмици у свим такмичењима, просек 13,7 по мечу. Звезду су те сезоне водила чак четворица тренера (Ранко Жеравица, Том Лудвиг, Владислав Лучић и Михаило Павићевић), али је и поред тога успела да стигне до шампионске титуле са 3:1 у победама у финалној серији против ФМП Железника. Чак је промењен тренер у сред финалне серије, што је редак случај, када је Лалета Лучића заменио Михајло Павићевић, који је одвео екипу до титуле, али велике заслуге у томе је имао и Владислав Лучић, коме је то била трећа шампионска титула са Звездом. Топић је посебно добре партије пружио у доигравању, где је на осам утакмица постигао 139 поена (17,4 по мечу) и још једном био најбољи стрелац екипе. И у европском Купу Радивоја Кораћа је био први стрелац тима са просеком од 14,3 поена по утакмици. Звезда је у реванш мечу финала испустила предност из прве утакмице и дозволила екипи Меша из Вероне да подигне трофеј у препуној хали Пионир. Ту утакмицу су играчи и навијачи олако схватили. Већ је све било спремно за велико славље, а на крају је екипа доживела хладан туш и испустила прилику да освоји вредан европски трофеј.

Из сезоне 1998/99. памте се победе у Евролиги против Цибоне у Загребу и Жалгириса у Београду, када је Владе Дивац појачао тим за време штрајка играча у НБА лиги, а навијачи Звезде при изласку Дивца на терен скандирали Миленку Топићу. Плеј-оф није ни игран због бомбардовања, па је титула додељена подгоричкој Будућности, која је лигашки део завршила са победом више од црвено-белих, али су обе екипе наредне сезоне играле у Евролиги. Топић је те сезоне постигао највише поена у тиму Звезде рачунајући сва такмичења, укупно 576 поена. Био је одличан шутер и врло добар скакач, а никада није играо за статистику већ искључиво за тим, победе, успех екипе и трофеје, што су навијачи увек знали да цене, па је због тога био и омиљен међу Делијама.

Каснија каријера

У лето 1999. прелази у подгоричку Будћности која је силно појачана доминирала тих година Југословенском лигом и имала запажене наступе у Евролиги. Са Подгоричанима је освојио две шампионске титуле 2000. и 2001. године и један Куп 2001. Пружио је запажене партије у Евролиги 2000/01, када је бележио 14,4 поена и 6,9 скокова по утакмици. У Евролиги је имао најбољи учинак против Лондон тауверса када постигао 27 поена и имао индекс корисности 39.^[1]

Касније је играо за италијанску Монтепаски Сијену са којом је 2002. године освојио Куп Рајмунда Сапорте. Дрес Хемофарма носио је у два наврата у сезони 2002/03. и од 2004. до 2007. године. Са Вршчанима је освојио Јадранску лигу 2005. године, а наступао је и за Милано у сезони 2003/04. и грчки Ретимно у сезони 2007/08. У великој већини клубова за које је играо током богате и дуге каријере био је међу најбољим играчима и бележио двоцифрен број поена по утакмици.

Репрезентација

Са репрезентацијом СР Југославије освојио је златне медаље на Европском првенству 1997. и Светском првенству 1998, сребро на Олимпијским играма 1996. и бронзану на Европском првенству 1999. године.^[2] Остаће занимљивост за све те године никад није певао Југословенску химну.

Играчки успеси

Клупски

• 
  Црвена звезда:
  
  • 
    Првенство Југославије (1): 1997/98.


• 
  Будућност:
  
  • 
    Првенство Југославије (2): 1999/00, 2000/01.
  
  
  • 
    Куп Југославије (1): 2000/01.
  
  


• 
  Монтепаски Сијена:
  
  • 
    Куп Рајмунда Сапорте (1): 2001/02.


• 
  Хемофарм:
  
  • 
    Јадранска лига (1): 2004/05.

Репрезентативни

• 
  Олимпијске игре: 1996
  


• 
  Европско првенство: 1997.


• 
  Светско првенство: 1998.


• 
  Европско првенство: 1999.

Тренерски успеси

Клупски

• 
  Црвена звезда:
  
  • 
    Првенство Србије (1): 2017/18.
    

Референце

Спољашње везе

• Профил на сајту Евролиге


• Интервју на РСБ сајту