Католичка црква Садржај Назив Историја Организација Референце Литература Спољашње везе Мени за навигацијуЗванични веб-сајту„Presentazione dell’Annuario Pontificio 2018 e dell’ “Annuarium Statisticum Ecclesiae” 2016”The new shape of world Christianity : how American experience reflects global faithоригинала„Catholicism: The Story of Catholic Christianity”10.1093/0199259941.001.0001/acprof-9780199259946„CNS STORY: Vatican congregation reaffirms truth, oneness of Catholic Church”A Concise History of the Catholic Church (Revised Edition)„Canon 42”„Catechism of the Catholic Church”The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965Pius XII, the Holocaust, and the Cold War950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосионЦрквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. годинеМедијиПодациЗванична страница Свете столицеИсторија Хришћанске цркве 1-2, ПДФ књигеОсновне разлике Православне и Католичке црквеNemci napuštaju katoličku crkvuRadio televizija Republike Srpske: „Vanredno stanje“ u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, 06.08.2011.
Католичка црква
лат.лат.најбројнијахришћанска црквазападне цивилизацијепреводиримски бискуппапаСвета столицаВатикануРимуИталијеКатоличка теологијаНикејском симболу вјереједна, света, саборна и апостолска цркваИсусХристосбискупинасљеднициапостолаСветог Петраприматнепогрјешивостисвето предањеЛатинска цркваИсточне католичке црквепросјачкизатворени црквени редовиразличитеседам сакраменатаевхаристијамисиконсекрацијомпостају тијело и крв ХристоваМаријамајка Божијакраљица НебескаевангелизацијуЕванђењакатоличко социјално учењедуховна и тјелесна дјела милосрђаневладина организацијаобразовањездравствену заштитумисијеконверзијусекуларизацијепрогонаПравославном црвкомВеликог расколаСветог духаОцаСинафилиоквеДревноисточним црквамаХалкидонског раскола451разлика у христологијиРеформацијапротестанзизмакритикадоктрине о сексуалностиординира женеслучајевима сексуалног злостављањасинонимиКатихизисулат.папеЛатинске католичке црквеРимНовим заветомИсус ХристЈерусалимуЦрквеВеликог раскола1054православне црквеFilioqueбезгрешном зачећупапској непогрешивостицрквени оциКартагински Сабор411пелагијанствоГригорије Велики800Карло Велики9. вијека867Други помјесни сабор1052Михаило КеруларијеЦариграду16. јула1054Хумбертомпапе Лава IXпапа Гргур VIIЛатинске католичке црквеБогаАбелардПетар Ломбард1150Тома АквинскиАристотеловеБонавентураГиљом ди ОкамЧетврти латерански концил12151209Авињону1415Јана ХусаПјер ДаилиПравославнеЛатинском католичком црквом1140123412981317Инквизицијалат.средњег вијекајеретицимаШпанска инквизицијаПротестантска реформацијапротестантизмомпапеРимске курије15. јуна1520Мартина ЛутераВитенбергу1517Еразма Ротердамског153015401491Игнације Лојолаинквизиција1236Тридентском сабору15641566папа Пије V1622папа Павле VI15. јула196718. вијека17. вијека19. вијеку1864папа Пије IX1854Дјеве МаријеЛатерански споразумфашистичкимКраљевине ИталијеБенитом МусолинијемВатиканпапаКолегијум кардиналаСинод бискупаРимска куријаконгрегацијеРимском куријомСвету столицуВатиканЛатинске католичке црквеисточних католичких цркавапапомисточне католичке црквепатријарсиврховни архиепископипапаРимске куријеекуменском саборубискупијаепархијебискупнадбискупијеисточним католичким црквамаегзархатинадбискупијаметрополијуметрополитнадбискупбискупске конференцијежупажупницидеканатемонашки редовипапиклерамонаштвођаконскипрезвитерскибискупскилат.лат.Целибат20. вијекуДесет Божјих заповестиновозаветнимИсуса ХристаОче нашИсус Христосбројаница
Католичка црква
Иди на навигацију
Иди на претрагу
| Католичка црква | |
|---|---|
 | |
 Базилика Светог Петра, у Риму | |
| Основни подаци | |
| Главни верски објекат | Катедрала Светог Јована Латеранског |
| Верски поглавар | папа |
| Седиште | Ватикан, Рим |
| Јурисдикција | над католичким верницима у већем броју држава |
| Језик | латински и други језици |
| Календар | грегоријански |
| Званични веб-сајт | |
| Број | |
| Верника | 1,299 милијарди (2016)[1] |
| Дио серије о | ||||||
| Хришћанство | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||
| ||||||
| ||||||
Теологија
| ||||||
| ||||||
Сродне теме
| ||||||
| ||||||
 Портал:Хришћанство | ||||||
Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године.[1] Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”,[2] играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације.[3] Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.
Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос,[4][5] да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.
Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.
Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.
Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.
Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.
Садржај
1 Назив
2 Историја
2.1 Рана историја
2.1.1 Развој теорије понтификалне моћи
2.2 Историја Католичке цркве
2.2.1 Велики раскол (1054)
2.2.2 Крсташки ратови и схоластика
2.2.3 Екуменски концили и унијаћење
2.2.4 Инквизиција
2.2.5 Контрареформација
2.2.6 Нововековни изазови
2.2.7 Први ватикански концил
2.2.8 Други ватикански концил
2.2.9 Латерански споразум
2.2.10 Католичка црква у Другом светском рату
3 Организација
3.1 Структура
3.2 Свештенство
4 Референце
5 Литература
6 Спољашње везе
Назив
Приликом означавања ове цркве, најчешће се сусрећу три термина: Католичка црква, односно Римска ккатоличка црква или Римокатоличка црква. Сва три назива могу се користити као синоними, али могу имати и различито значење, зависно од контекста у коме се користе.
Према Катихизису Католичке цркве (лат. Catechismus Catholicae Ecclesiae), њен службени назив је Католичка црква. Она обухвата све вјернике који се налазе под духовним ауторитетом римског папе. Католичка црква се, према унутрашњој организацији, састоји од Латинске католичке цркве и 23 источне католичке цркве. Свака од њих има своје посебно организационо устројство и литургијску традицију. Појам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит од појма Католичка црква, најчешће се користи ради означавања Латинске католичке цркве.
Постепено одустајање од употребе римске одреднице у називу Католичке цркве последица је њене тежње ка универзалности, као и спознаје о неодрживости ранијег традиционалног позивања на Рим као темељ цркве, што се никако није могло вовести у склад са Новим заветом који сведочи да је Исус Христ темељ цркве положио у Јерусалиму.
Историја
Базилика Светог Петра у Ватикану.
Католичка црква сматра сву историју древне Цркве, која је постојала до Великог раскола (1054), као своју историју, а ту историју сматрају својом и православне цркве. Иако се по многим новоусвојеним догмама (догма о двоструком исхођењу Светог духа (Filioque), догма о безгрешном зачећу Богородице, догма о папској непогрешивости и друге) разликује од древне Римске цркве, савремена Католичка црква и инсистира на континуитету са некадашњом правоверном Римском црквом.
Историјски развој Католичке цркве се може поделити на главне периоде:
- Патристички;
- Средњовјековни или схоластички;
- Контрареформацијски;
- Реакције против модернизма;
- Консолидовања ултрамонтанизма;
- Екуменизам;
„Aggoirnamento“.
Рана историја
Класични црквени оци на хришћанском западу су:
Амброзије Милански (339—397),
Јероним Стридонски (350—420), који је превео Библију на латински језик (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
Августин из Тагасте, епископ хипонски (354—430), који је написао Исповести (између 397—401), О Тројици, О Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;- папа Папа Гргур I (+604), који је оставио Римски патерик (познат и као Дијалози, због чега је сам папа у Источној цркви добио надимак Дијалог/Двојеслов/Сабеседник), Moralia in Job (тумачење на књигу Јова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
- Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).
У црквене оце на хришћанском западу укључују се и други познати писци:
Статуа Светог Петра у Ватикану.
Иринеј Лионски, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао је Аиостолску Традицију;
Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
Минуције Феликс из Нумидије (Octavius);
Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела о јединству Цркве;
Лактанције, који је написао Божанске установе (304—314);- егзегета Руфин Аквилејски (+410);
Иларије Поатијески (око 315—367), аутор дела о Тројици;
Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).
У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.
Развој теорије понтификалне моћи
После ране хришћанске епохе, једна од главних брига западне цркве (из које се развио католицизам) била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590—604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772—795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава III. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује „хришћанско западно царство“. Доцније, папе ће стално понављати овај гест. Да би доказао „универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином 9. вијека. У таквој атмосфери јавља се Фотијева „шизма“ (Фотије, око 820—895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помјесни сабор (867) осуђује папу, а Други помјесни сабор (869—870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.
Историја Католичке цркве
Велики раскол (1054)
У атмосфери међусобних спорова источне и западне цркве, 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. јула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико мјесеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Гргур VII (1073—1085), који уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, објављује „Dictatus papae рарае“, декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља у развоју западне хришћанске цркве и почиње ера развоја данашњег католицизма.
Крсташки ратови и схоластика
Почетком другог миленијума западно хришћанство (или потоњи католицизам) улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама филозофије. У овом периоду значајни оци Латинске католичке цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (1033—1109), назван „оцем схоластике“, који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију Бога (у Proslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097—1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. године објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (1091—1153) и Тома Аквински (1225—1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206—1280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове филозофије. И поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације — као Бонавентура (1221—1274), Јован Дунс Скот (1266—1308) и Гиљом ди Окам (1275—1347) — схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по цијелом католицизму, средњовјековном и савременом.
Екуменски концили и унијаћење
Историја католицизма обиљежена је у овом периоду низом екуменских концила који обзнањују не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако се Четврти латерански концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. започиње крсташки рат против катара), изјашњава за доктрину „транссупстанцијације“ у погледу Тајне Евхаристије и за „analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван је да би се ставио крај папској шизми (1378—1417) — три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи — сабор у Констанци (1414—1417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (1369—1415) и намеће „концилијаризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (1350—1420) и Жан Жерсон (1363—1429). Сабор у Ферари-Фиренци (1438—1445), под утицајем византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском католичком црквом, али не успијева; међутим, ипак прокламује доктрину о „Седам тајни“. Вриједно је забиљежити у овом периоду заштиту вјере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном вриједношћу: Грацијанов декрет (1140), „Liber xtra“ Григорија IX (1234), „Liber sextus“ Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317. (све су биле преписане у „Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).
Инквизиција
Спаљивање људи које је Католичка црква прогласила јеретицима.
Инквизиција (лат. inquisitio — ислеђивање) је била установа, током средњег вијека у Католичкој цркви чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе које је Црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била Шпанска инквизиција.
Контрареформација
Протестантска реформација затиче средњовјековни католицизам у пуној кризи. У сучељавању са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске курије. Дана 15. јуна 1520, папа Лав Х објављује булу „Exeurge Domino“ којом осуђује доктрину Мартина Лутера (1483—1546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446—1536), Лутер - који је имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459—1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), који је сачинио „Аугсбуршко исповедање“ (1530) које је и Лутер прихватио — продужује борбу за реформу Католичке цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује „Исусову компанију“ — организацију језуита коју је 1491. године основао шпански официр Игнације Лојола — и повјерава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње „контрареформа“. Ради ловљења јеретика већ је постојала инквизиција, суд основан 1236. године од папе Григорија IX и повјерен реду браће проповједника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170—1221).
Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом III (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам тајни, „транссупстанцијација“, Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски католицизам, који је у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; године 1564. формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. године папа Пије V штампа познати „Катихизис Тридентског сабора“. Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао реформацији у то вријеме био је Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију „De Propaganda fide“, најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ifideli), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је конгрегацију реорганизовао папа Павле VI под именом „Congregatio pro Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide“, конституцијом „Regimini Ecclesiae“, 15. јула 1967).
Нововековни изазови
Папа Пије IX благосиља своје трупе последњи пут пре освајања Рима 1870. године.
Ако је током 18. вијека католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком 17. вијека Корнелиус Јансениус, епископ од Ypres-a), у 19. вијеку католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вјере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пије IX (1846—1878) издаје енциклику „Quanta Cura“ у коју додаје „Sillabus“, списак савремених осуђених јереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат вјере учење о непорочном зачећу Дјеве Марије, те је тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.
Први ватикански концил
Други ватикански концил
Латерански споразум
Челници Католичке цркве и чланови италијанске фашистичке владе уочи потписивања Латеранског споразума (1929)
У намери да реши Римско питање, које је било отворено још од 1870. године, Католичка црква је 1929. године склопила посебан Латерански споразум са тадашњим фашистичким режимом Краљевине Италије, на челу са Бенитом Мусолинијем. Овим споразумоом створена је независна држава Ватикан, а Мусолини се обавезао да папи пружи финансијску и сваку другу помоћ у замену за јавну подршку Католичке цркве његовом фашистичком режиму. Споразум је наком Другог светског рата био изложен честим критикама од стране либералног дела италијанске и светске јавности, првенствено због тога што је био дело фашистичког диктатора Мусолинија, који се као творац Латеранског споразума сматра суоснивачем државе Ватикана.
Католичка црква у Другом светском рату
Загребачки надбискуп Алојзије Степинац и усташки поглавник Анте Павелић (1941)
Организација
Садашњи папа Фрања.
Највишу власт у Католичкој цркви врши папа. Савјетодавни органи папе су Колегијум кардинала и Синод бискупа.
Административни апарат Католичке цркве се назива Римска курија, у чији састав улазе конгрегације, судови и друге институције. Бискупска катедра папе заједно с Римском куријом чини Свету столицу, која се налази у независној држави Ватикан. Света столица је субјект међународног права.
Структура
Католичка црква се састоји из Латинске католичке цркве и источних католичких цркава, које исповиједају један од источних литургијских обреда и имају статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве имају сопствену јерархијску структуру и канонско право, али се налазе у јединству с папом. Највеће источне католичке цркве предводе патријарси или врховни архиепископи. Источни патријарси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичкој јерархији одмах послије папе.
Католичка црква се састоји из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и цијеле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управљању Црквом помажу му надлештва Римске курије. Исту власт имају и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.
Основна територијална јединица је бискупија (бискупије се код источних католичких цркава називају епархије), на челу које стоји бискуп. Бискуп у својој бискупији има углавном сву власт, ограничену једино црквеним правом и папском влашћу. Неке важније бискупије носе историјски назив надбискупије. У источним католичким црквама постоје и егзархати. Бискупијама су такође равне и друге организационе јединице:
- апостолски викаријат;
- апостолска префектура;
- апостолска администратура;
- војни ординаријат;
- територијална прелатура;
- територијална опатија.
Неколико бискупија (и надбискупија) могу чинити метрополију или црквену провинцију. Центар метрополије обавезно се подудара с центром надбискупије, тако да је сваки метрополит у Католичкој цркви обавезно и надбискуп. У неким земљама, метрополије су обједињене у црквене регионе. Бискупи већине земаља су обједињени у бискупске конференције, које имају надлежности у вези са организацијом црквеног живота у земљи.
Бискупије се састоје из жупа, на чијем челу се налазе жупници, потчињени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници који се називају викарним. Некада се жупе даље обједињују у деканате.
Посебну улогу у Католичкој цркви имају монашки редови и конгрегације, а такође и друштва апостолског живота. Ти институти имају сопствене статуте (које потврђује папа), а њихова територијална организација не поклапа се увијек с црквеним бискупским устројством. Мјесне јединице монашких редова и конгрегација су некада потчињене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегације имају јединственог поглавара (генерала монашког реда) и јасну јерархијску структуру.
Свештенство
Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (свештеници који служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и бискупски.
Црквенослужитељи (служитељи Цркве који нису посвећени у чин светом тајном свештенства) имају два степена — аколити и чтеци — и не припадају свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужитељи.
Сав клер се дијели на више чинове (лат. ordines maiores) — бискупе, презвитере, ђаконе и подђаконе, и мале чинове (лат. ordines minores) — остиаријусе, појце, чтеце, екзорцисте и аколите.
Целибат је обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, тј. у Римокатоличкој цркви. У 20. вијеку је васпостављен институт сталног ђаконата; за сталне ђаконе целибат није обавезан, али ожењени ђакони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат је обавезан само за епископе (бискупе).
Основа морала католичких верника су Десет Божјих заповести, које су допуњене новозаветним учењима Исуса Христа, и тумаче се у складу са традицијом католичке хијерархије. Основна молитва католика је Оче наш, за коју се сматра да ју је људима оставио сам Исус Христос и у њој је сажета основа хришћанске вере. Најзаступљенији облик молитве, посебно у источнијим крајевима, је бројаница.
Референце
↑ 1,01,1 „Presentazione dell’Annuario Pontificio 2018 e dell’ “Annuarium Statisticum Ecclesiae” 2016”. press.vatican.va (на језику: италијански). 13. 6. 2018. Приступљено 14. 11. 2018.
^ Noll, Mark A. (2009). The new shape of world Christianity : how American experience reflects global faith (PDF) (на језику: енглески). IVP Academic. ISBN 9780830828470. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 10. 2013. Приступљено 14. 11. 2018.
^ O'Collins, Gerald; Farrugia, Mario (6. 11. 2003). „Catholicism: The Story of Catholic Christianity” (на језику: енглески): v. doi:10.1093/0199259941.001.0001/acprof-9780199259946. Приступљено 14. 11. 2018.
^ „CNS STORY: Vatican congregation reaffirms truth, oneness of Catholic Church”. webarchive.loc.gov (на језику: енглески). 10. 7. 2007. Приступљено 14. 11. 2018.
^ Bokenkotter, Thomas (2007). A Concise History of the Catholic Church (Revised Edition) (на језику: енглески). Crown Publishing Group. стр. 7. ISBN 9780307423481. Приступљено 14. 11. 2018.
Литература
.mw-parser-output .refbeginfont-size:90%;margin-bottom:0.5em.mw-parser-output .refbegin-hanging-indents>ullist-style-type:none;margin-left:0.mw-parser-output .refbegin-hanging-indents>ul>li,.mw-parser-output .refbegin-hanging-indents>dl>ddmargin-left:0;padding-left:3.2em;text-indent:-3.2em;list-style:none.mw-parser-output .refbegin-100font-size:100%
Asci, Donald P. (2002). The Conjugal Act as Personal Act. A Study of the Catholic Concept of the Conjugal Act in the Light of Christian anthropology. San Francisco: Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-844-8.
Ayer, Joseph Cullen (1941). A Source Book for Ancient Church History. Mundus Publishing. ISBN 978-1-84830-134-4.
„Canon 42”. 1983 Code of Canon Law. Vatican. Приступљено 9. 3. 2008.
„Catechism of the Catholic Church”. Libreria Editrice Vaticana. 1994. Приступљено 1. 5. 2011.
Barry, Rev. Msgr. John F (2001). One Faith, One Lord: A Study of Basic Catholic Belief. Gerard F. Baumbach, Ed.D. ISBN 978-0-8215-2207-3.
Bauer, Susan Wise (2010). The History of Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. Norton. ISBN 978-0-393-05975-5.
Baumgartner, Frederic J. (2003). Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-29463-2.
Bethell, Leslie (1984). The Cambridge history of Latin America. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23225-8.
Bokenkotter, Thomas (2004). A Concise History of the Catholic Church. Doubleday. ISBN 978-0-385-50584-0.
Bunson, Matthew (2008). Our Sunday Visitor's Catholic Almanac. Our Sunday Visitor Publishing. ISBN 978-1-59276-441-9.
Frank Bruni; Burkett, Elinor (2002). A Gospel of Shame: Children, Sexual Abuse and the Catholic Church. Harper Perennial. стр. 336. ISBN 978-0-06-052232-2. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Chadwick, Owen (1995). A History of Christianity. Barnes & Noble. ISBN 978-0-7607-7332-1.
Collins, Michael; Price, Mathew A. (1999). The Story of Christianity. Dorling Kindersley. ISBN 978-0-7513-0467-1. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Coriden, James A; Green, Thomas J; Heintschel, Donald E. (1985). The Code of Canon Law: A Text and Commentary, Study Edition. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-2837-2. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Davidson, Ivor (2005). The Birth of the Church. Monarch. ISBN 978-1-85424-658-5.
Derrick, Christopher (1967). Trimming the Ark: Catholic Attitudes and the Cult of Change. New York: P.J. Kennedy & Sons. ISBN 978-0-09-096850-3.
Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners, a History of the Popes. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07332-4.
Dussel, Enrique (1981). A History of the Church in Latin America. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2131-7.
Fahlbusch, Erwin (2007). The Encyclopedia of Christianity. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2415-8.
Froehle, Bryan; Mary Gautier (2003). Global Catholicism, Portrait of a World Church. Orbis books; Center for Applied Research in the Apostolate, Georgetown University. ISBN 978-1-57075-375-6. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)- Gale Group. (2002) New Catholic Encyclopedia, 15 vol, with annual supplements; highly detailed coverage
Hastings, Adrian (2004). The Church in Africa 1450–1950. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826399-9.
Herring, George (2006). An Introduction to the History of Christianity. Continuum International. ISBN 978-0-8264-6737-9.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.- John Paul II, He Gave Them the Law of Life as Their Inheritance, in:Man and Woman He created Them. A Theology of the Body, transl. M. Waldstein, Boston: Pauline Books and Media. 2006. ISBN 9780-8198-7421-4. стр. 617–663.
Koschorke, Klaus; Ludwig, Frieder; Delgado, Mariano (2007). A History of Christianity in Asia, Africa, and Latin America, 1450–1990. Wm B Eerdmans Publishing Co. ISBN 978-0-8028-2889-7. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Kreeft, Peter (2001). Catholic Christianity. Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-798-4.- Latourette, by Kenneth Scott. Christianity in a Revolutionary Age: A History of Christianity in the 19th and 20th centuries (5 vol. 1969); detailed coverage of Catholicism in every major country
Leith, John H. (1963). Creeds of the Churches. Aldine Publishing Co. ISBN 978-0-664-24057-8.
MacCulloch, Diarmaid (2010). Christianity: The First Three Thousand Years. Viking. ISBN 978-0-670-02126-0. originally published 2009 by Allen Lane, as A History of Christianity
MacCulloch, Diarmaid (2003). The Reformation. Viking. ISBN 978-0-670-03296-9.
MacMullen, Ramsay (1984). Christianizing the Roman Empire: (A.D. 100–400). New Haven, CT: Yale University Press,. ISBN 978-0-585-38120-6.
Marthaler, Berard (1994). Introducing the Catechism of the Catholic Church, Traditional Themes and Contemporary Issues. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3495-3.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
McBrien, Richard and Harold Attridge, eds (1995). The HarperCollins Encyclopedia of Catholicism. HarperCollins. ISBN 978-0-06-065338-5. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
John McManners, ed. The Oxford Illustrated History of Christianity. (Oxford University Press 1990). ISBN 978-0-19-822928-5. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Norman, Edward (2007). The Roman Catholic Church, An Illustrated History. University of California Press. ISBN 978-0-520-25251-6.
Gerald O'Collins; Farrugia, Maria (2003). Catholicism: The Story of Catholic Christianity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925995-3. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Perreau-Saussine, Emile (2012). Catholicism and Democracy: An Essay in the History of Political Thought. ISBN 978-0-691-15394-0.
Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
Pollard, John Francis (2005). Money and the Rise of the Modern Papacy, 1850–1950. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81204-7.
Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
Rhodes, Anthony (1973). The Vatican in the Age of the Dictators (1922–1945). Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-007736-4.
Jonathan Riley-Smith (1997). The First Crusaders. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-00308-0.- Schreck, Alan . The Essential Catholic Catechism.Servant Publications. 1999. ISBN 978-1-56955-128-8.
- Schwaller, John Frederick. (2011) The history of the Catholic Church in Latin America: from conquest to revolution and beyond (NYU Press)
- Smith, Janet, ed. (1993) Why "Humanae Vitae" Was Right, San Francisco: Ignatius Press.
- Smith, Janet (1991) "Humanae Vitae", a Generation Later, Washington D.C.: Catholic University of America Press,
- Stewart, Cynthia. (2008) The Catholic Church: A Brief Popular History 337 pages
Vatican, Central Statistics Office (2007). Annuario Pontificio (Pontifical Yearbook). Libreria Editrice Vaticana. ISBN 978-88-209-7908-9.
Vidmar, John (2005). The Catholic Church Through the Ages. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-4234-7.
Wilken, Robert . "Christianity". in Hitchcock, Susan Tyler; Esposito, John (2004). Geography of Religion. National Geographic Society. ISBN 978-0-7922-7317-2. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Woods, Thomas (2005). How the Catholic Church Built Western Civilization. Regnery Publishing, Inc. ISBN 978-0-89526-038-3.
Спољашње везе
Медији на Остави
Вести на Викивестима
Подаци на Википодацима
- Званична страница Свете столице
- Историја Хришћанске цркве 1-2, ПДФ књиге
- Основне разлике Православне и Католичке цркве
- Nemci napuštaju katoličku crkvu
Radio televizija Republike Srpske: „Vanredno stanje“ u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, 06.08.2011. (на језику: српски)
Категорија:
- Католичка црква
(RLQ=window.RLQ||[]).push(function()mw.config.set("wgPageParseReport":"limitreport":"cputime":"1.456","walltime":"1.664","ppvisitednodes":"value":3311,"limit":1000000,"ppgeneratednodes":"value":0,"limit":1500000,"postexpandincludesize":"value":153879,"limit":2097152,"templateargumentsize":"value":2395,"limit":2097152,"expansiondepth":"value":9,"limit":40,"expensivefunctioncount":"value":1,"limit":500,"unstrip-depth":"value":0,"limit":20,"unstrip-size":"value":8087,"limit":5000000,"entityaccesscount":"value":1,"limit":400,"timingprofile":["100.00% 1365.408 1 -total"," 58.13% 793.709 48 Шаблон:Cite_book"," 13.57% 185.249 1 Шаблон:Верска_заједница"," 12.97% 177.063 1 Шаблон:Infobox"," 10.65% 145.469 1 Шаблон:Reflist"," 7.64% 104.365 1 Шаблон:Званични_веб-сајт"," 5.58% 76.169 3 Шаблон:Cite_web"," 3.50% 47.766 1 Шаблон:Хришћанство"," 2.65% 36.186 1 Шаблон:Sr"," 2.46% 33.530 1 Шаблон:Link_language"],"scribunto":"limitreport-timeusage":"value":"0.992","limit":"10.000","limitreport-memusage":"value":7551431,"limit":52428800,"cachereport":"origin":"mw1244","timestamp":"20190525203525","ttl":2592000,"transientcontent":false););"@context":"https://schema.org","@type":"Article","name":"u041au0430u0442u043eu043bu0438u0447u043au0430 u0446u0440u043au0432u0430","url":"https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0","sameAs":"http://www.wikidata.org/entity/Q9592","mainEntity":"http://www.wikidata.org/entity/Q9592","author":"@type":"Organization","name":"u0421u0430u0440u0430u0434u043du0438u0446u0438 u043fu0440u043eu0458u0435u043au0430u0442u0430 u0412u0438u043au0438u043cu0435u0434u0438u0458u0435","publisher":"@type":"Organization","name":"Wikimedia Foundation, Inc.","logo":"@type":"ImageObject","url":"https://www.wikimedia.org/static/images/wmf-hor-googpub.png","datePublished":"2005-04-04T23:03:01Z","dateModified":"2019-05-25T20:35:23Z","image":"https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/31/Coat_of_arms_Holy_See.svg"(RLQ=window.RLQ||[]).push(function()mw.config.set("wgBackendResponseTime":189,"wgHostname":"mw1238"););
