Кримски рат
Детаљ панорамске слике слике Опсада Севастопоља (1904), Франц Рубоа.
Време: 16. октобар 1853 — 25. фебруар 1856. Место: Кримско полуострво, Кавказ, Балкан, Црно море, Балтичко море, Пацифик Резултат: Победа противруске алијансе, Париски мир (1856)
Сукобљене стране
Руска Империја Бугарска легија	Француско царство  Османско царство  Британска империја Краљевина Сардинија
Команданти и вође
Николај I Павлович	Више њих
Јачина
700.000[1] Руса 7.000 Бугара	300.000 Турака 400.000 Француза 250.000 Британаца 18.000 Сардинијаца
Жртве и губици
око 143.000 мртвих и 81.000 повређених од чега 25.000 погинулих у борбама; 16,000 умрлих од рана; 89.000 умрлих од болести[2][3]	374.600 укупно мртвих[4] Французи: 100.000[4] од чега 10.240 погинулих у борбама; 20.000 умрлих од рана; око 70.000 умрлих од болести Британци: 2.755 погинулих у борбама; 2.019 умрлих од рана; 16.323 умрлих од болести Сардинијци: 36 страдалих Италијани: 2.050 погинулих укупно[5] Турци: укупно погинуло и рањено 200.000 est.[6] процена укупно погинулих 50.000[7]

Кримски рат је започео 1853, а завршио је 1856. године. Водио се између Русије и алијансе коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Рат су одликовале катастрофалне одлуке заповедног кадра Алијансе и лоша логистика свих зараћених страна (која је резултовала у великим губицима невезаним за ратне операције). Сукоб се водио за превласт на Балкану, Дарданелима и Блиском истоку. Русија је изгубила део Бесарабије и протекторат над дунавским кнежевинама и право држања ратне флоте у Црном мору.

Рат

Почетак сукоба

Повод за избијање Кримског рата био је религијски спор који је кулминирао током педесетих година 19. века да би убрзо прерастао у отворен оружани конфликт. Према тада важећим уговорима из 18. века Француска је била заштитник римокатолика, а Русија православних верника на територији Османског царства. Међутим, дужи период трајао је сукоб између римокатоличких и православних свештеника у Османском царству око полагања права на Цркву Рођења Христовог и Цркву Васкрсења Христовог у Палестини. Почетком педесетих година 19. века обе стране поставиле су захтеве које султан није могао да испуни истовремено. Године 1853. султан је пресудио у корист Француза, упркос жестоким протестима локалних православних свештеника.

Руски император Николај I Павлович послао је дипломату кнеза Мењшикова у специјалну мисију на Порти. До тада важећим уговорима султан Абдулмеџид I се обавезао „да ће штитити хришћанску религију и њене цркве“, али је Мењшиков покушао да издејствује нови уговор по којем би Русији било дозвољено да се умеша у свакој ситуацији у којој сматра да је султанова заштита недовољна. У исто време британска влада послала је у Османско царство дипломату лорда Страфорда, који је одмах по доласку сазнао са Мењшиковљево присуство и његове намере. Вештим дипломатским потезима лорд Страфорд је убедио султана да одбаци предложени уговор који је угрожавао независност Турака. Убрзо по сазнању за неуспех преговора руски цар је наредио трупама да умарширају у Молдавију и Влашку (турске кнежевине у којима је Русији био признат статус заштитника православних верника) користећи као изговор султанов неуспех да разреши спор око светих места. Николај је веровао да се европске силе неће претерано бунити због анексије ових отоманских провинција, нарочито имајући у виду руску улогу у гушењу револуције 1848. године.

Када је цар послао своје трупе у Молдавију и Влашку („Дунавске кнежевине“), Уједињено Краљевство је, у покушају да обезбеди стабилност Османског царства, послала флоту у Дарданеле, где јој се придружила и француска флота. И поред заоштравања односа европске силе су се још увек надале да је могуће постићи дипломатски компромис. Представници четири неутралне велике силе - Велике Британије, Француске, Аустрије и Пруске, сусрели су се у Бечу где је усвојена нота за коју се сматрало да ће бити прихватљива и за Русију и за Турску. Руски цар Николај I Павлович је прихватио ноту, али је турски султан Абдулмеџид I, који је сматрао да је документ лоше формулисан и двосмислен, одбио да га усвоји. Уједињено Краљевство, Француска и Аустријско царство су заједно предложиле амандмане са циљем да предложену ноту учине прихватљивом за турског султана, али је њихов предлог био игнорисан од стране руског двора. Уједињено Краљевство и Француска одустале су од даљих преговора док су Аустријско царство и Пруска сматрале да одбацивање предложених амандмана не оправдава прекид даље дипломатске активности усмерене на изналажење решења. Султан је изабрао рат и његове армије су напале руску војску у близини Дунава. Николај је на напад одговорио тако што је послао руску флоту која је 30. новембра 1853. године уништила комплетну отоманску флоту у бици код Синопа (уз северне обале Мале Азије) што је отворило могућност за несметано искрцавање и снабдевање руских снага било где на турској обали. Уништење турске флоте и претња од наставка експанзије Русије узбунила је Велику Британију и Француску које су иступиле у одбрану Османског царства. Након што је 1854. године Русија игнорисала англо-француски ултиматум да се повуче из Дунавских кнежевина, Уједињено Краљевство и Француска објавиле су рат Русији.

Мировни напори

Николај је претпоставио да ће Аустријско царство у знак захвалност за пружену помоћ приликом гушења револуције 1848. године стати на страну Русије или барем остати неутрално. Међутим, Аустријско царство се осећало угроженом због присуства руских трупа у Дунавским кнежевинама. Када су Уједињено Краљевство и Француска затражиле повлачење руских трупа из ових кнежевина, Аустријско царство је подржало њихов захтев; и иако није одмах објавило рат Русији, одбило је да гарантује своју неутралност. Када је 1854. године Аустријско царство још једном затражило повлачење руских трупа, Русија је, у страху од могућег рата са Аустријом, повукла трупе.

Иако су првобитни разлози за рат нестали када је Русија повукла трупе из дунавских кнежевина, Уједињено Краљевство и Француска нису обуставиле непријатељства. Одлучне да реше Источно питање тако што ће уклонити сталну руску претњу Османском царству, савезнице су поставиле неколико услова за окончање непријатељстава, укључујући и захтев да се Русија одрекне свог протектората над Дунавским кнежевинама; друго, да се одрекне било каквог права да се меша у унутрашње послове Османског царства, а у циљу заштите православног становништва; треће, да се изврши ревизија Конвенције о мореузима из 1841. године и коначно да се свим земљама дозволи коришћење Дунава. Пошто је цар одбио да прихвати ове „Четири тачке“, Кримски рат је настављен.

Опсада Севастопоља

Овај чланак је део серије о историји Крима
Историја Крима
Антика Босфорско краљевство (438. п. н. е.-370) Скитија Остроготска држава (4. век)
Средњи и нови век Тема Херсон (833/840-1204) Кнежевина Теодоро (14. век-1475) Кримски канат (1441—1783) Кефски ејалет (1568—1774) Тауридска област (1783—1796) Новоросијска губернија (1796—1802) Тауридска губернија (1802—1917) Кримски рат (1853—1856)
Савремено доба Кримска Народна Република (1917—1918) ССР Таурида (1918) Прва кримска регионална влада (1918) Друга кримска регионална влада (1918—1919) Кримска ССР (1919) Јужноруска влада (1920) Влада Јужне Русије (1920) Кримска АССР (1921—1941) Рајхскомесаријат Украјина (1941—1944) Кримска АССР (1944—1945) Кримска конференција (1945) Кримска област (1945—1991) Кримска АССР (1991—1992) Република Крим (1992—1995) Аутономна Република Крим (1995—2014) Република Крим (од 2014)
п р у

Иако је основни разлог за почетак рата престао да постоји, у месецима који су следили савезничке трупе су почеле да се искрцавају у Русији, на полуострву Крим и ставили су под опсаду утврђену луку Севастопољ, родно место руског цара и матичну луку Црноморске флоте која је представљала претњу за савезничке интересе у Медитерану.

Руси, који су били принуђени да униште своје бродове, демонтирали су бродску артиљерију и искористили је да појачају одбрану тврђаве, док су морнари са ових бродова наставили да се боре као пешадија. Током рата Црноморска флота је изгубили четири брода са 120 топова на три палубе, дванест бродова са 84 топа на две палубе и четири фрегате са по 60 топова и велики број мањих пловила. Адмирал Накимов је смртно рањен у главу шрапнелом и преминуо је 30. јуна 1855. године. Дана 11. септембра исте године Севастопољ је пао.

Исте године Руси су освојили турски град Карс.

Завршна фаза рата и мир

Мировни преговори започели су 1856. године на иницијативу Александра II који је наследио Николаја I на престолу. Париским споразумом делимично су прихваћене неке од четири тачке, па су тако руске привилегије у односу на Дунавске кнежевине пренете на велике силе као групу. Такође, трајно је био забрањен улазак у Црно море војним бродовима било које земље. У складу са тим султан и руски цар су се договорили да неће успостављати нове војне луке и арсенале на обали овог мора. Клаузула која се односила на Црно море је у великој мери смањила опасност коју је Русија представљала за Османско царство, а која се манифестовала кроз снагу и присуство Црноморске флоте. Шта више, велике силе обавезале су се да ће поштовати независност и територијални интегритет Османског царства.

Париски уговор био је на снази до 1871. године када је Француска поражена у Француско-пруском рату. Док су се Пруска и друге немачке државе ујединиле и формирале моћно немачко царство, француски император Наполеон III је био принуђен да дозволи формирање Француске републике. Током његове владавине (која је започела 1852. године), Наполеон III се, у намери да задобије подршку Велике Британије супротставио руским ставовима према источном питању. Како руско мешање у унутрашње послове Османског царства ни на који начин није угрожавало француске интересе, Француска је након успостављања републике променила однос према Русији. Охрабрена оваквим француским ставом и уз подршку немачког министра Ота фон Бизмарка Русија је огласила клаузулу о Црном мору неважећом. Пошто Уједињено Краљевство није могло само да силом обезбеди поштовање ове клаузуле Русија је поново формирала Црноморску флоту.

Кримски рат изазвао је масовни егзодус кримских Татара који су уточиште потражили у Отоманској империји због чега је број становника полуострва нагло опао. Кримски Татари постали су мањина у сопственој земљи.

Карактеристике рата

Кримски рат остао је забележен у историји по израженој војној и логистичкој неспособности оличеној у Јуришу лаке коњице који је овековечен у чувеној Тенисоновој поеми. Колера је у великој мери пореметила француске припреме за опсаду Севастопоља док је снажна олуја која се догодила 14. новембра 1854. године потопила скоро тридесет бродова заједно са њиховим непроцењивим теретом. Скандалозни третман рањених војника током јаке зиме која је уследила, а са којим је јавност на западу упозната преко ратних дописника, инспирисао је рад Флоренс Најтингејл и увођење модерних метода неге рањеника. Иако својевремено признат, рад „црне Флоранс Најтингејл“ Мери Секол је остао у сенци њене беле колегинице и тек недавно је поново прихваћен од стране званичне историје. Кримски рат је такође по први пут афирмисао тактичку употребу железнице.

Значајније битке:

• 
  11. новембар 1853. - уништење отоманске флоте код Синопа.


• 
  20. септембар 1854. - битка код Алме.


• 
  септембар 1854. - септембар 1855. - опсада Севстопоља.


• 
  25. октобар 1854. - битка код Балаклаве.


• 
  5. новембар 1854. - битка код Инкермана.


• 
  17. фебруар 1855. - битка код Јевпаторије.


• 
  25. август 1855. - битка на Црној Реци.


• 
  28. новембар 1855. - опсада Карса.

Рат се завршио победом Алијансе.

Референце

Литература

Спољашње везе

Кримски рат на Викимедијиној остави.